Rani zivot i obrazovanje
Gustav Klimt rodjen je u Baumgartenu, blizu Beca, u Austrougarskoj, kao drugo od sedmoro dece- tri decaka i cetiri devojcice. Sva trojica sinova rano su pokazali umetnicki talenat. Klimtova mladja braca bili su Ernst Klimt i Georg Klimt. Njihov otac Ernst Klimt Stariji, rodom iz (danasnje ceske) Bohemije, bavio se graviranjem zlata. Klimt je veci deo detinjstva proveo u siromastvu, jer je posao bio deficitaran, a ekonomsko napredovanje je za emigrante bilo veoma tesko.
1876. Klimt je dobio stipendiju za studiranje u Beckoj skoli umetnosti i zanata (Kunstgewerbeschule), gde je ucio do 1883. i dobio zvanje zidnog slikara.
Dvorana starog Burgteatra u Becu (Zuschauerraum im alten Burgtheater in Wien), 1888.
Studija zenskog akta (Weibliche Aktstudie), 1883.
Duboko je postovao najistaknutijeg slikara njegovog vremena Hansa Makarta (Hans Makart). Klimt je spremno prihvatio principe konzervativnog ucenja i njegova rana dela mogla bi se kvalifikovati kao akademska. Njegov brat Ernst, koji je trebalo da kao njihov otac postane graver, upisao je 1877. istu skolu. Dva brata i njihov prijatelj Franc Mas (Franz Masch) poceli su da rade zajedno kao tim, koji su nazvali "Drustvo umetnika" i do 1880. dobili su brojne narudzbine. Pomogli su svom profesoru u oslikavanju murala u Muzeju istorije umetnosti u Becu (Kunsthistorisches Museum in Wien). Klimt je svoju profesionalnu karijeru zapoceo slikanjem murala i tavanica velikih javnih zgrada u ulici Ringstrase (Ringstrasse). Tu spada i vrlo uspesna serija "Alegorije i amblemi".
Anticka Grcka- mural u Muzeju istorije umetnosti, Bec (Griechische Antike, Kunsthistorische Museum, Wien), 1890.
Klimt je 1888. primio Zlatni orden za zasluge od austrijskog cara Franca Jozefa I za svoj doprinos oslikavanju murala u Burgteatru (Burgtheater) u Becu. Takodje je postao pocasni clan Univerziteta u Minhenu i Univerziteta u Becu. 1892. Klimtu su umrli i otac i brat Ernst, pa je on morao da preuzme finansijsku odgovornost i za ocevu i za bratovu porodicu. Ove tragedije takodje su uticale i na njegovu umetnicku viziju i on je ubrzo okrenuo pravac ka novom licnom stilu. Ranih 1890.-tih Klimt je sreo Emili Flege (Emilie Floge) koja je, pored svih umetnikovih veza sa drugim zenama, bila njegov partner do kraja zivota.
Tespijeva kola- slika na tavanici u Burgteatru u Becu (Thespiswagen- Deckengemalde im Burgtheater in Wien), 1888. po narudzbini Burgteatra
Teatar u Taormini- slika na tavanici Burgteatra u Becu (Theater in Taormina- Deckengemalde im Burgtheater in Wien), 1886.
Doba Becke secesije
Atena Palas (Pallas Athene), 1898.
Klimt je 1897. postao jedan od osnivaca i prvi predsednik Becke secesije (Wiener Sezession) i njenog casopisa Ver Sacrum ("Sveto prolece"). U secesiji je ostao do 1908. Ciljevi grupe bili su obezbedjivanje izlozbi nekonvencionalnih mladih umetnika, dovodjenje najboljih stranih umetnickih dela u Bec i izdavanje casopisa u kome se prikazuju dela clanova. Grupa nije objavljivala manifest i nije zastupala nijedan narocit stil- Naturalizam, Realizam i Simbolizam su koegzistirali. Vlada je podrzavala njihove napore i dala im u zakup javnu povrsinu za izgradnju izlozbene sale. Simbol grupe bila je Atena Palas, grcka boginja pravde, mudrosti, pobede i umetnosti. Klimt je naslikao svoju radikalnu verziju Atene Palas 1898.
Jozef Marija Olbrih (Joseph Maria Olbrich), zgrada Secesije neposredno pre zavrsetka gradnje, 1898.
Secesija (Secession), 1902.
Narudzbinu za tri slike koje ce krasiti tavanicu Velike sale Univerziteta u Becu Klimt je primio 1894. godine. Filozofiju, Medicinu i Pravdu zavrsio je tek krajem veka, izazivajuci lose kritike svojim radikalnim temama i formom. Klimt je preobrazio tradicionalnu alegoriju i simbolizam u novi pristup koji je bio otvoreno seksualan i, stoga, uznemirujuci. Javno negodovanje stiglo je sa svih strana- politike, estetike, religije. Rezultat toga bio je da nijedna od slika nije bila izlozena u Univerzitetu. Filozofija je nagradjena zlatnom medaljom na Svetskoj izlozbi u Parizu, ali su je napadali u Klimtovoj zemlji. On je sliku opisao na sledeci nacin: "Sa leve strane grupa figura, pocetak zivota, uzivanje, propadanje. Desno, svet kao misterija. Izlazeci odozdo, svetla figura: znanje." Kriticari su bili uznemireni prikazom nagomilanih muskaraca i zena u besciljnom transu. Originalan predlog teme za sliku bio je "Pobeda svetla nad tamom" umesto cega je Klimt prikazao usnulu masu covecanstva, ne upucujuci ni na optimizam ni na racionalizam, vec na "viskoznu prazninu" (Fleidl).
Filozofija (Philosophie), 1898.
Na drugoj slici, Medicina, istice se kolona nagih figura na desnoj strani, koja predstavlja reku zivota. Pored, mlada naga zena lebdi u prostoru sa novorodjencetom u nogama, koje predstavlja zivot. Kostur je smrt u reci zivota. Jedina veza izmedju zene koja lebdi i ljudske reke su dve ruke, jedna je njena, a druga je ruka muskarca kog vidimo odpozadi. U dnu slike je Higija sa Asklepijevom zmijom obmotanom oko jedne ruke i posudom s vodom u drugoj, okrenuta ledjima covecanstvu. Klimt je prikazao nesigurno jedinstvo zivota i smrti u kome ne postoji nista sto bi velicalo ulogu medicine ili nauke koja isceljuje. Kriticari su ga napali napominjuci da Bec ima vodecu ulogu u svetu u medicinskim istrazivanjima i da je slikar izostavio dva najveca doktorska dostignuca, preventivu i lek.
Medicina (Medizin), 1901.
Na trecoj slici Pravo, kao i kod prethodnih murala, glavna tema je ljudska konfliktna egzistencija. I ovo delo je optereceno strepnjom. Naslikan je osudjeni covek okruzen trima zenskim furijama: Istinom, Pravdom i Zakonom. One su prikazane kao Eumenide (grcke boginje osvete) koje kaznjavaju osudjenika smrtonosnim zagrljajem oktopoda.
Pravo (Jurisprudenz), 1903.
Slike su napadnute od strane kritike jer je svaka lomila razlicite kulturne tabue, suprotstavljajuci se trendu toga doba da se "realnost sublimira i da se prikazuju samo njeni povoljni aspekti" (Neret). Pored ovoga, izazvale su i standardne optuzbe za razvrat, sa kojima se Klimt cesto suocavao. Osamdeset sedam clanova Univerziteta protestovalo je protiv murala. Kada je Klimt izabran za profesora Akademije lepih umetnosti, Vlada je odbila da ratifikuje postupak. Nikada mu ponovo nije ponudjena nijedna profesorska pozicija. Ovo je takodje bila poslednja javna narudzbina koju je umetnik prihvatio, izjavljujuci da "mu je dosta cenzure.. Odbijam svaku podrsku drzave i ne zelim nista od nje."
Zlatna ribica (Goldfische), 1901.-1902. detalj
Slike za Univerzitet su zaplenili Nemci i 1943. ih premestili u zamak Schloss Immendorff radi zastite. Sve tri su unistene maja 1945. jer su SS snage pri povlacenju zapalile zamak da ne bi pao u ruke neprijatelju. Sve sto danas postoji su pripremne skice i nekoliko fotografija.
Gola istina (Nuda Veritas) 1899. ocrtava Klimtovu zelju da i dalje uzdrmava javnost. Naga crvenokosa zena drzi ogledalo istine, dok je iznad nje Silerov citat, ispisan stilizovanim slovima:
"Ako ne mozes da udovoljis svima, svojim delima i svojom umetnoscu, udovolji nekolicini. Zadovoljiti mnoge je lose."
Gola istina (Nuda Veritas), 1899.
Zlatna faza i uspeh
Adela Bloh Bauer I (Adele Bloch-Bauer I), 1907.
Klimtova "Zlatna faza" obelezena je pozitivnim reakcijama kritike i velikim uspehom. Najpoznatija dela ovog perioda su portret Adele Bloh Bauer (1907.) i Poljubac (1907.1908.). Karakteristicna za ovaj period je upotreba zlatnih listica, mada je zlato upadljivo koristio i na nekim slikama ranih perioda kao sto su Atena Palas (1898.) i Judita I (1901.). Izmedju 1907. i 1909. slikao je platna zena iz drustva. Njegova ocigledna ljubav prema kostimu izrazena je i na mnogim fotografijama Emili Flege obucene u modele koje je on dizajnirao.
Fotografija Emili Flege (Emilie Floge) u haljini "Koncert" ("Konzert"), koju su kreirali ona i Klimt, 1906.
Retko je putovao, ali njegova putovanja u Veneciju i Ravenu, poznate po divnim mozaicima, ocigledno su inspirisale njegovu zlatnu tehniku i vizantijski nacin slikovnog izlaganja. 1902. Klimt je naslikao "Betovenov friz" za 14. izlozbu Becke secesije , koja je bila posvecena nemackom kompozitoru Ludvigu van Betovenu (Ludwig van Beethoven). Namenjen samo za trajanje izlozbe, ovaj friz naslikan je blagim materijalima direktno na zidu. Ali posle izlozbe slika je zadrzana i danas cini deo stalne postavke u izlozbenoj sali zgrade Becke secesije.
Betovenov friz (Bethovenfries), 1902.
Gustav Klimt- Betovenov friz (Beethoven Frieze); Gerwald Rockenschaub- Platforma (Plattform), zgrada Secesije, Bec, 2012.
Palata Stokle (Palais Stoclet), predstavlja jedan od najznacajnijih spomenika Art Nuvo (Art Nouveau) perioda. Na ukrasavanju ovog raskosnog doma bogatog belgijskog industrijalca Klimt je saradjivao sa drugim umetnicima. Njegova dela Ispunjenje i Ocekivanje spadaju u najfinije dekorativne radove i, kako je on javno priznao: "Verovatno su moj konacni domet u razvoju ornamenta." Slike su formirane od mnostva razlicitih luksuznih materijala, ukljucujuci mermer, keramiku, pozlacene plocice i emajl, kao i bisere i drugo poludrago kamenje. Friz je serija od tri mozaika koji prikazuju uskovitlano "Drvo zivota", zensku figuru "Ocekivanje" i zagrljeni par "Ispunjenje".
Stokle friz- Ispunjenje (Stoclet Fries- Die Erfullung), 1905.
Stokle friz- Drvo zivota (Stoclet Fries- Lebensbaum), 1905.
Palata Stokle (Stoclet Palais)
Gustav Klimt ispred ulaza u njegov studio u ulici Jozefstater (Josefstadter Strasse) 21, fotogrfija Moric Nar (Moritz Nar), 1912.
Dok je radio i provodio vreme kod kuce Klimt je obicno nosio sandale i dugacku tuniku. Posle bratove smrti njegov jednostavan zivot bio je dosta zatvoren. Osim secesionistickom pokretu, bio je posvecen svojoj umetnosti i porodici, a izbegavao je drustvo i druge umetnike. Klimtova slava dovodila je na njegova vrata pokrovitelje i patrone, pa je mogao sebi da priusti i to da bude veoma ostar i selektivan. Njegov nacin slikanja bio je promisljen i brizljiv, pa je cesto od modela zahtevao dugo sedenje.
Malo je napisao o svojim vizijama i metodama. Jedino sto je pisao bile su razglednice upucene Emili Flege i nije vodio dnevnik. U jednom od retkih spisa koji je nazvao "Komentari nepostojeceg autoportreta", navodi: "Nikada nisam naslikao autoportret. Manje sam zainteresovan za sebe, kao objekt slikanja, nego sto sam za druge ljude, narocito zene... Ne postoji nista posebno u vezi samnom. Ja sam slikar, koji slika dan za danom, od jutra do noci... Ko god zeli da sazna nesto o meni... trebalo bi da pazljivo pogleda u moje slike."
"Poljubac" je vrhunac Klimtove "Zlatne faze". Kvadratno platno koje prikazuje zagrljeni par u odeci slozene dekoracije. Stil u kom je radjeno ovo delo je uticaj i linearne konstrukcije Klimtu savremenog Art Nouveau stila i organskih formi ranijeg Arts and Crafts pokreta. Uobicajena tehnika ulje na platnu upotpunjena je apliciranjem zlatnih listica. Slika se danas nalazi u austrijskom muzeju Belvedere (Osterreichische Galerie Belvedere) u Becu i smatra se za remek-delo ranog modernog doba. Simbol je Jugendstila (becki Art Nouveau) i takodje je Klimtovo najpoznatije delo.
Poljubac (Der Kuss), 1907.-1908.
Portret Emili Flege (Bildnis der Emilie Floge), 1902.
Emili Flege bila je austrijski modni dizajner i poslovna zena, od 1904. vlasnik salona visoke mode, u partnerstvu sa sestrom, koji se zvao "Sestre Flege" ("Schwestern Floge") i nalazio se u najuticajnijoj ulici u Becu Marijahilfer (Mariahilfer Strasse). Salon je dizajnirao arhitekta Jozef Hofman (Josef Hoffmann) po modi Jugendstila. Emili je bila deo beckog boemskog drustva, a njen salon zauzimao je vodece mesto u modi Beca. Njena mladja sestra Helena bila je udata za Klimtovog brata Ernsta, posle cije rane smrti je Klimt preuzeo brigu o porodici. Tako je postao cest gost u njihovoj kuci i provodio leta sa porodicom Flege u njihovoj kuci na jezeru Ater (Attersse), gde je i naslikao mnostvo cuvenih pejzaza. Klimt je dosta slikao Emili, a mnogi eksperti smatraju i da njegova najpoznatija slika Poljubac prikazuje njih dvoje u neznom zagrljaju. Klimt je takodje dizajnirao dosta haljina za Salon Flege u modernom stilu. To su bile racionalne haljine koje su se nosile bez korseta, a padale su od ramena slobodno, siroko i udobno. Klimt je portretisao mnoge dame iz visokog drustva Beca, pa je tako bio u mogucnosti da Emili upozna sa prosperitetnom klijentelom. Emili Flege bila je zivotni partner i saputnik Gustava Klimta.
Fotografija Emili Flege i Gustav Klimt, jezero Ater
Kasniji zivot
"Smrt i zivot" je slika koja prikazuje neprekidan krug zivota. Zivot cine sve generacije: predstavljena je svaka starosna grupa, od bebe do stare bake. Smrt mozda moze da pojedince izvuce iz zivota, ali sam zivot, covecanstvo kao celina, ce uvek uzmicati njenoj moci. Ponavljanje ciklusa zivota takodje je opisano i raznovrsnim ornamentima pastelnih boja koji ukrasavaju Zivot kao venac. Slika "Smrt i zivot" osvojila je prvu nagradu na Internacionalnoj izlozbi umetnosti u Rimu. Klimt je opisao kao svoje najznacajnije figurativno delo.
Klimt je umro 6. februara 1918. posle srcanog udara i upale pluca. Sahranjen je na groblju Hicing (Hietzing) u Becu. Brojne slike ostale su nedovrsene.
Smrt i zivot (Tod und Leben), 1915.
Korisni izvori:
http://www.klimt.com/
..i neke knjige:
*Fleidl, Gottfried: "Gustav Klimt The World in Female Form", Taschen, 1994.
*Neret, Gilles: "Gustav Klimt", Taschen, 1999.
*Hickey, Elisabeth: "The Painted Kiss", za srpski jezik "Naslikani poljubac", Okean, 2005.
No comments:
Post a Comment